User:Daacree/sandbox
Džo Nikel[edit]
.jpg)
| Rođen | 1.12.1944. |
| Nacionalnost | Amerikanac |
| Edukacija | Doktor engleskog jezika |
| Zanimanja | Skeptik, autor, editor |
| Vebsajt | joenickell.com |
Džo Nikel (rođen 1. decembra 1944) je američki skeptični i paranormalni istražitelj.
Nikel je istraživač u Komitetu za skeptično istraživanje i redovno piše za njihov časopis -{ Skeptical Inquirer. }- Takođe je saradnik asocijacije dekana Centra za istragu. On je autor ili urednik za preko 30 knjiga.
Među najzanimljivijim trenucima njegove karijere je to što je pomagao da se "Dnevnik Džeka Trboseka" Džejmsa Mejbrika razotkrije kao podvala. Nikel je 2002. godine bio jedan od stručnjaka od kojih je naučnik Henri Luis Gejts zatražio da procene autentičnost rukopisa Hane Krafts "Priča obaveznice" verovatno prvog romana jedne Afroamerikanke. Na zahtev trgovca dokumentima i istoričara, Seta Kelera, Nikel je analizirao dokumentaciju u sporu oko autorstva "Noć pre Božića", podržavajući na kraju tvrdnju Klementa Klarka Mura.
Rani život[edit]
Džo Nikel je sin J. Vendela i Ele Nikel, a rođen je i odrastao u Vest Libertiju u Kentakiju. Njegovi roditelji su ga podržali u njegovo interesovanje za magiju i istraživanje, dozvolivši mu da jednu sobi u kući koristi kao laboratoriju.
Nikel je 1967. godine diplomirao na Univerzitetu u Kentakiju. Da bi izbegao Vijetnamski rat, sledeće 1968. godine, u 24. godini, preselio se u Kanadu. Tamo je započeo karijeru mađioničara, dilera karata i privatnog istražitelja. Nakon što mu je predsednik Džimi Karter 1977. godine dao bezuslovno pomilovanje za bežanje, vratio se u SAD.
Vratio se na Univerzitet u Kentakiju na postdiplomski rad, stekao zvanje magistra nauka (1982) i doktora nauka (1987). Doktorirao je na engleskom jeziku, fokusirajući se na književna istraživanja i folklor.
Krajem 2003. godine, Nikel se ponovo pomirio sa devojkom sa koledža, Dianom Heris. Saznao je da ima ćerku po imenu Čeret i dva unuka Tajner i Čejs. Heris se i ranije ženila, ali se razvela. Ona i Nikel su se venčali 1. aprila 2006. Heris od tada pomaže Nikelu u njegovom istražnom radu.
Diana Heris rekla je Čeret da joj je biološki otac prvi suprug, ali Čeret je to dovela u pitanje zbog nedostatka sličnosti sa njim. Na dan Čeretinog venčanja, jedna od gošći je pomenula da njeni roditelji nisu bili venčani kada je ona začeta. Kasnije, na osnovu intuicije, Čeret je direktno pitala majku u vezi sa ocem i osetila dvosmislenost u odgovoru. Posle više razgovora i DNK testa, Čeret je saznala da joj je Nikel biološki otac.
Nikel je iskoristio tvrdnju svoje ćerke da je za njim izvršila intuitivnu potragu kao osnovu za članak o nesvesnom prikupljanju i obradi podataka.
Karijera[edit]
Nikel je radio kao mađioničar, privatni detektiv, kartaški diler, menadžer rečnih čamaca, univerzitetski profesor, autor i paranormalni istražitelj. Od ranih 1980-ih istaživao je, pisao i uređivao mnoge knjige u raznim žanrovima. Njega je profilisao njujorški pisac Burhart Bilger, koji je upoznao Nikela tokom leta 2002. godine u Njujorku. Tada je Nikel istraživao duhovne vidovnjake. Često ga konsultuju producenti novinari i televizijski producenti zbog njegove skeptične perspektive. Nikel je objasnio svoju filozofiju u emisiji Blejk Smita.
Ne volim razvratnike i otpuštače, ljude koji samo pokušavaju da kažu:"Ma budalo... Ti ljudi su verovatno bili pijani, ili lagali ili podvaljivali.". Samo mislim da to ne bismo trebali raditi. Ako proučavam vampire, ne moram da verujem da oni postoje da bih razgovarao o istoriji vampira, kulturnoj i književnoj istoriji. Postoje mnogi aspekti, i svi su vredni naučne rasprave.
Služio je kao savetnik Hilari Svank za njenu glavnu ulogu u filmu Žetva (2007) u kojem ona igra paranormalnog istražitelja.
Knjige[edit]
Nikelove knjige se mogu podeliti u četiri kategorije – religijske, forenzičke, paranormalne i misteriozne. Pored toga, napisao je dve knjige za mlađe čitaoce i dve stamostalne knjige. Prva je bila o UFO-ovima, a druga je bila na temu regionalnog alkoholnog pića. Pisao je nekoliko članaka za novine i doprineo je pisanju nekih knjiga.
Religijska čuda i relikvije[edit]
Nikel je proučavao religijske predmete i tvrdio nekakve čudne pojave vezane za njih. Početkom 1982. godine njegovom knjigom -{Inquest on the Shroud of Turin: Latest Scientific Findings}-, Nikel je demonstrirao njegove modele istraživanja koje je napravio prema dokazima koje je prikupio. Pomoću njih, on je proučavao same dokaze i time dolazio do određenih zaključaka. Dodao je jos neke istorijske, ikonografske, forenzičke, fizičke i hemijske dokaze u svojoj knjizi 1998. godine. Uz njih je napisao nekoliko specijalnih objašnjenja procesa radiocarbonskog datiranja.
U svojoj knjizi iz 1993, -{Looking for a Miracle: Weeping Icons, Relics, Stigmata, Visions and Healing Cures}-, dograđena 1998, Nikel analiriza čuda koja su se desila u raznim religijama. Za svaki slučaj ponaoso, Nikel je istovremeno pregleda razne opise, istražuje mnoge prirodne pojave i njihova objašnjenja, objašnjava okruženje u kojem se nalazi i njenu kulturu kao i slučajevi koji se dešavaju u njoj i spekuliše o motivaciji pogođene verske zajednice. On zaključuje da su ta čuda koja je istraživao bila ili neka vrsta obmane ili nekakvo pogrešno tumačenje prirodnih pojava.
Na primer, posle proučavanja uplakane ikone svete Irene u Kvinsu, Nju Jork, Nikel je rekao,
Blistav lak i određene nepravilnosti na površini ikone stvorili su iluziju svetlosti u kojoj izgleda kao da slika na ikoni stvarno plače. Kada neka religiozna osoba vidi i veruje u to da su to prave suze, ona ustvari vidi samo efekat svetla koji pravi iluziju siza. Ako neka osoba priđe ikoni, naročito ako nosi sveću sa sobom i zbog laka koji je na ikoni i pukotine koje se nalaze na njoj, primetiće taj efekat suza koji nije pravi.
Relics of the Christ (2007, Britanska edicija izbačena kao The Jesus Relics: From the Holy Grail to the Turin Shroud), se fokusira na hrišćansku tradiciju mošti. Dok je diskutovao sam Groteom na Point of Inquiry podkastu, Nikel govori da je poštovanje mošti na neku ruku postalo idolopoklonstvo, to jest, obožavanje stvarnog božanstva unutar relikvija u obliku entiteta koji pokreće svoje oči, plače, krvari i hoda. Rekao je da iako ni jedna ikona u istoriji do sada nije dokazana kao autentična, u smislu prikazivanja takvih svojstava, svakom slučaju pristupa bez bilo kakve neverice. “Interesujem se u same dokaze jer ja želim da mi, kao narod, znamo šta je istinito ovde. Ja teram skeptike da ne budu zatvorenog uma kao i drugi kraj da ne bude previse otvorenog uma.”
2008. godine, izdavačka kuća Prometheus Books objavljuje Džon Kelvinovu knjigu pod imenom -{Treatise on Relics}- čiji je uvod napisao sam Joe Nikel. Napisao je kratku biografiju o Kelvinu i koristio je reference iz svoje knjige Relics koju je objavio 2007.
U njegovoj knjizi -{The Science of Miracles: Investigating the Incredible (2013)}-, Nikel primenjuje svoje tehnike istraživanja na 57 prijavljenih čuda. Istraživao je sve slučajeve, od najbanalnijih kao što je Bogorodicino lice koje se pojavilo na sendviču, pa do nekih ozbiljnih kao što je regeneracija krsta pošto su joj neki delovi bili oduzeti. Nikel rešava sve te slučajeve uz poštovanje prema samoj religiji. Međutim, njegova knjiha biva kritikovana od strane New York Journal of Books zbog toga što je njegova istraživanja limitirao na nebiblijske izvore.
Čitaocu je manje zadovoljavajući pristup čuda opisan u samoj Bibliji. Gospodin Nikel se fokusira na Isusova čuda i u potpunosti ih odbacuje prvenstevno smatraći za njih kao nekakve parabole, a pritom se vraća na njih i preobražava ih u neke priče čuda. Jednako je odbačen i njego pristup gosolaliji (govorenje jezicima). Ni na koji način ne doprinosi dostupne i obilne podatke koji podržavaju stvarnost ovog duhovnog dara. Pored toga, on ignoriše debatu o gosolaliji koja se može pronaći u apostol Pavlovom prvom pismu, poslat konrintskoj crkvi.
Forenzička istraživanja[edit]
Nikelova prva knjiga koja sadrži ovakvu temu je -{Pen, Ink, and Evidence: A study of Writing and Writing Materials for the Penman, Collector, and Document Detective}- opisana kao ključan rad za istraživačke radove ovog tipa.
U knjizi -{Camera Clues: A Handbook for Photographic Investigation}-, Nikel je započinje sa istorijom fotografije. Objašnjava metode datiranja fotografija, započinje ih sa samim fizičkim karateristikama tog posla i završava je sa temom i sadržajem takvih forografija. Objašnjava kako stare fotografije mogu da se obrade tako da budu lažne i objašnjava kako da nađemo te stvari. Pored toga, govori o indetifikaciji ljudi i mesta na starim slikama I kako se slike koriste u zakonskom sprovođenju. On prikazuje razne fotografske tehnike, poput tehnika kojim bismo mogli da slikamo same duhove i duše, kao i neke trikove vezane za njih. Takve tehnike bivaju još složenije korišćenem digitalnih fotoaparata i računarskih slika.
-{Detecting Forgery: Forensic Investigation of Documents}- (1996) prikazuje pregled dokumenata naučnog rada jednog eksperta. On kaže da se falsifikovani dokumenti često otkrivaju neznanjem falsifikatora ili zbog nemogućnosti da rekreira istorijske slogove (u tipografskom smislu), mastilo, papire, olovke, potpise i istorijske stilove. Nikel opisuje falsifikate poput Mark Hofmanovih Mormonovih spisa ili Vinlandove mape.
-{U Real or Fake: Studies in Authentication}- (2009), Nikel se oslanja na svoj rani radi koji se odnosio na tehničke aspekte papira, mastila, slova, olovala i drugih dokaza za utvrđivanje autentičnosti papirnih dokumenata. Novi material opisuje istraživanja specifičnih slučajeva korak po korak. Opisuje istraživanja poput dnevnika Džeka Trboseka, (koji se ispostavio lažnim), Linkonova izgubljenja getisburgska adresa (lažna) i odmetničke škrabotine (lažna).
Paranormalna istraživanja[edit]
-{Secrets of the Supernatural: Investigating the World's Occult Mysteries}- je Nickelova prva knjiga žanra paranormalne aktivnosti. On i njegov saradnik, Džon Fišer, tražili su dokaze za slučajeve poput kristalne lobanje, spontano sagorevanje čoveka, Makenzijeve kuće kao i mnogi drugi manje poznati slučajevi. Na -{Point of Inquiry}- podkastu, Nikel govori o tome kako su neke paranormalne aktivnosti prijavljenje više puta jer svaka nova generacija prvi put čuje o takvim kotraverznim dešavanjima i kako je to beskonačan proces koji mora biti objašnjen iznova.
-{Missing Pieces: How to Investigate Ghosts, UFOs, Psychics, and Other Mysteries}-, napisali Nikel i Robert Baker, je priručnik koji kombinuje tehnike primenljive na istraživanje paranolmanih aktivnosti sa opisom psihologije ljudi koji veruju u nju. Nikel je često citirao Bakera koji kaže: “... ne postoje ukleta mesta, samo ukleti ljudi.”
-{Mysterious Realms: Probing Paranormal, Historical, and Forensic Enigmas}-, napisali Nikel i Fišer, analizira 10 često prijavljenih misterija, uključujući Kenedijev atentat, Kentakijev duh pod imenom Gray Lady, kao i teorije zavera vezane za UFO.
Nikel je pitao nekoliko istraživača to prouče ljude koji tvrde za sebe da su vidoviti detektivi. Prikupio je njihove izveštaje i stavio ih u knjigu pod nazivom -{Psychic Sleuths: ESP and Sensational Cases}-. Nijedan izveštaj ne ide u korist vidonjaka. Nikel samim tim zaključuje da su ovi ljudi bili ili prevaranti ili samozavarani. Koristili su druge psihološke tehnike da bi prikupili informacije kao što je, na primer, hladno čitanje u diskusiji sa policijskim detektivima.
U knjizi -{Entities: Angels, Spirits, Demons, and Other Alien Beings}-, Nikel objašnjava kako su se priče o duhovima razvijale još od 17. veka i kako su se prilagodile današnjem svetu tehnologije.
Knjiga -{The Outer Edge: Classic Investigations of the Paranormal}-, je kolekcija članaka koju su sastavili Nikel, Beri Kar i Tom Geonini. Jedan od članaka jeste onaj koju su Nikel i Fišer zajedno napisali 1987. u "Incredible Cremations: Investigating Spontaneous Combustion Deaths," zajedno sa nekim esejima koju su napisali Martin Gardner, Rej Hajmen, Suzan Blekmor i Džejms Randi.
-{Adventures in Paranormal Investigation}- je jedna od detaljnijih knjiga koju je Nikel napisao. Govori o slučajevima kao što je Fankenštajn pa do stvari poput lekovitih banja. Uključuje i esej u kojem saznajemo da ima ćerku koja mu je ustvari pomogla sa nekim svojim intuitivnim zaključivanjima.
Prva polovina knjige -{CSI Paranormal}- je priručnik koji istražuje paranormalna trvđenja. Nikel objašnjava svoju strategiju tokom ovih istraživanja i deli ih na nekoliko kategorija: 1. Istražuje sam sajt
2. Proverava detalje nekog određenog profila na tom sajtu
3. Proučava starije slučajeve vezane za taj profil
4. Pažljivo istražuje fizičko-opipljive dokaze
5. Analizira razvojni proces fenomena
6. Procenjuje tvrdnju time što je rekreira preko kontrolisanog testa
7. Proučava analizu ovih rezultata
8. Pokušava da rekreira nešto nemoguće
9. Istražuje najnoviji slučaj u tajnosti
U drugoj polovini knjige, Nikel prikazuje svoju strategiju kojom je razrešio slučajeve poput velikog Ela, NLO Rosvel i Džon Edvard slučaj.
U knjizi -{The Science of Ghosts}- (2012), Nikel govori o nekoliko priča o duhovima – devojka u snegu, Elvis, fantomski vojnici, ukleti svetionici, zamkovi, brodovi i pozorišta. Time što je pratio kako su se priče prenosile tokom godina, on dokazuje da ovakve priče ne mogu biti dokazi duhova. On ustvari objašnjava kako su ovo dokazi na to da odgovarajuća atmosfera može uticati na psihu čoveka. Uključuje i analizu o paranormalnim aktivnostima iz 21. veka koju su napisali Džejson Havs i Grant Vilson. On upoređuje njihova istraživanja o Myrtles Plantation-u, Misteriozna kuća u Vinčesteru i svetioniku svetog Agustina sa svojim.
Misterije[edit]
-{Ambrose Bierce Is Missing And Other Historical Mysteries}- (1992) je Nikelov nalet kojim je čitalačkoj publici predstavio istorijska istraživanja. U uvodu je koristio legalan koncept „prevlasti dokaza“ i „jasnih i uverljivih dokaza“ kao hipoteze koje objašnjavaju misterije na objektivan način. Ako neka osoba subjektivno želi da objašnjenje neke misterije bude istinit, to može da dovede do nametanja neproverenih hipoteza umesto njihovog testiranja i izlaganja njihovog rezultata.
-{Real-Life X-Files}- i njen nastavak, -{The Mystery Chronicle}-, su serije kratkih eseja koje govore o širenju mitologinje i njenih priča, kao i uzroke mnogih misterija. U nekim slučajevima, Nikel rekreira legende, demonstrijajući da nikakva super moći nije potrebna da bi se takvi događaji stvarno desili. Pored toga, on objašnjava dosta priča činjenicama koje su otkrivene u ovoj knjizi. 1982. godine, Nikel i pet njegovih rođaka su napravili kondor dužine 140 metara pomoću tehnike za koju je Nikel smatrao da je korišćena za crtanje Naski Linija u Peruu. “Na malom crtežu bismo merili dužinu središnje linije jednog kraja (ptičiji kljun) do tačke nasuprot nje (npr. vrh repa). Tada bismo uzmerili udaljenost od središnje linije do željenjih tačaka. Putem proporcija, povećali bismo samo dužinu na onu koju mi želimo.” Za slučaj Motmena, Nikel je razgovarao sa svedocima koji su videli to stvorenje i započeo jedan eksperiment na licu mesta kako bi mogao da nađe bilo kakvo objašnjenje za to što su videli. Na kraju ovog eksperimenta, Nikel je otkrio da je u pitanju bila jedna sova, najverovatnije prugasta, koju ljudi zbog lošeg svetla nisu lepo videli.
-{Lake Monster Mysteries: Investigating the World's Most Elusive Creatures}-, su napisali Nikel i Ben Radford. Autor Grabianovski rezimira jedan od mnogih mogućih objašnjenja vezane za “morska čudovišta.”
... uverljiv argument zasnovan da mapiranju podataka. Obeležio je na mapi svuda gde su morska čudovišta bila primećena. Pritom, je analizirao ponašanje vidri i našao savršeno podudaranje. Ispostavilo se da su tri ili četiri vidre plivale u liniji i da je ta linija ličina na zmijoliko grbavo stvorenje koje se talasa kroz vodu. Popričao sam sa dosta ljudi koji su pomislili na prvu loptu da je bila reč o nekom čudovištu ali kada su se približili ispostavilo se da su to bile vidre koje su plivale u liniji. Ovo je odličan primer kako nas percepcija može prevariti.
Istraživanja, u knjizi -{Tracking the Man-Beasts: Sasquatch, Vampires, Zombies, and More}-, su odvela Nikela na mnoge lokacije u kojima su prijavljeni neki slučajevi čudovišta. Nikel prati tragove ovih čudovišta od prvih izveštaja pa do onih najnovijih, zaključujući da priče odražavaju razvoj njihovog kulturnog okruženja. Nije našao nikakvu validnu baz za ovakvo istraživanje. Nikel u ovoj knjizi kaže: “Strašne priče su neki put bile izmišljene kako bi oterali strance sa određenih teritorija. Postoji i mogućnost da su neke priče bile izmišljene da bi terale decu sa opasnih područija.”
Knjige za mlade[edit]
1989. godine, Nikel je objavio njegovu prvu knjigu za mlade po imenu -{The Magic Detectives: Join Them in Solving Strange Mysteries}-. On je ovim angažovao čitaloce time što je prikazao neke paranormalne price u obliku nekih misterija sa tragovima koje su već bile ugrađene u samoj naraciji. Rešenja misterija su ištampana naopačke. Knjiga je ima deo koji sadrži dodatke zadatke za razmišljanje kao i neke preporučene literature.
-{Wonder Workers! How They Perform the Impossible}- (1991) je sumirao P.J.Roks kao “… 200 godina staru, biografsku turneju poznata po mnogim smicalicama i sporednim delima šarlatanskih mađioničara. Ova knjiga vodi čitao u fascinantnom izlaganju magijske istorije koja nas na kraju svake stranice tera da razmišljamo o njoj.”
NLO[edit]
1997. godine, Nikel, zajedno sa Kendrik Frazirom i Beri Karom, izbacuje knjigu pod nazivom -{The UFO Invasion}-, zbirka NLO čalanaka napisana za Skeptical Inquirer, koja pokriva teme poput otmica i krugova u polju žita. Editori su uključili čak 6 Nikelovih članaka u knjizi. Nikel objašnjava psihologiju tih vanzemaljskih otmica i kaže: “Ljudi koji tvrde da su ih vanzemaljci oteli su za mene bili veoma zapanjujući jer bi prosečan čovek pomislio da su ili ludi ili da lažu, a možda su zapravo normalni i zdravi. Najverovatnije su sanjali takve stvari u polusnu. U takvom stanju, čovek ima tendenciju da vidi bizarne slike. Mada moguće je da je u pitanju hipnoza jer pomoću nje ljudi mogu biti dovedeni do čudnih stanja i samim tim, njihova mašta može da poludi.”
Ostale istrage[edit]
Torinski pokrov[edit]
Torinski Pokrov je naziv za jednu od najpoznatijih hrišćanskih relikvija na svetu, a koja predstavlja komad tkanine na kojoj se može prepoznati otisak muškog tela koje je pretrpelo fizičku traumu Raspeća. Rimokatolička crkva koja poseduje Pokrov od 1983. godine, dozvolila je nekoliko javnih pregleda i podstiče privrženost slici, ali ne zauzima zvaničan stav o autentičnosti ikone. Nikel i drugi tvrde da je Pokrov slika na platnu iz 14. veka. Jedni od mnogih Nikelovih prigovora na autentičnost ikone su proporcije lice i tela lika. Obe proporcije su u skladu sa proporcijama koje su koristili gotski umetnici tog perioda i to nisu proporcije stvarne osobe. Stručnjaci sa obe strane kontroverze pokušali su da dupliraju Pokrov koristeći srednjovekovne i savremene metode.
Podnosioci zahteva za autentičnost Pokrova veruje da je ikona mogla nastati u trenutku vaskrsenja zračenjem.
Nikel je stvorio verodostojan pokrov metodom bareljefa i tvrdi da je imao na raspolaganju ekvivalentne materijale onim iz 14. veka.
Ljudi pretpostavljaju da se radilo o religiji... Sastavio sam tim koji je imao katolike, protestante, Jevreje i agnostike... Za nas to nije bilo versko pitanje, to je bilo pitanje dokaza... Želite da ljudi budu uvereni u dokaze. Detalji su važni.
Vorenovi[edit]
Iako Nikel odbacuje termin "razotrkivač" da bi opisao svoje delo, njegove istrage o paranormalnim događajima zasnovane na dokazima još uvek nisu otkrile nikakva čuda, duhove ili čudovišta. Njegovo insistiranje na dokumentovanim činjenicama dovelo je do žustre rasprave sa Edom i Loren Voren u televiziskoj emisiji 1992. godine. Nikel i Voren su se pojavili u emisiji sa porodicom Snedeker, čiji su izveštaji o duhovima i demonima doveli do knjiga "Na mračnom mestu" i "Priča o istinitom proganjanju romansijera" Reja Gartona i filma iz 2009. godine "Posednuće u Konektikatu".
Nakon pretnje nasiljem iz vazduha Eda Vorena, Nikel je izjavio:
"Istražujem kuće ukletih već dvadeset godina. Nisam sreo kuću za koju sam mislio da je ukleta. Mislim da Vorenovi nisu upoznali kuću koja nije ukleta... Kuće za koje iskreni ljudi kažu da misle da su uklete obično slede određeni obrazac. Ovo je pupoljak neke vrste priča o duhovima, deo demonima, deo o ovome, deo o onome. Sličan obrazac videli smo i sa filmo "Amitivilski užas", slučajem za koji su Vorenovi mislili da je iskren. Ispostavilo se da je to bila podvala, smišljena uz nekoliko boca vina."
Nikel nastavlja da navodi da Vorenovi nisu verodostojni. Blejk Smitu u emisiji je rekao:
"Sledeću činjenicu koji znate, jeste da su Vorenovi ubedili sve da su umešani demoni. Loren bi ušla u jedan od svojih lakih transova, što znači da bi samo zatvorila oči i povukla se i rekla nešto. Osetila bi neko demonsko prisustvo i razgovarala bi sa njim. Vidite ove jadne nesumnjive ljude koji pre svega ne znaju ništa o paranormalnom svetu i nisu svesni da ne postoje ukleta mesta, već samo ukleti ljud, kako je govorio Robert Bejker. Kad imate nekoga ko je stručnjak koji im objašnjava da postoje te različite vrste duhove, oni ne znaju ništa bolje. Misle da ti ljudi znaju o čemu govore. Zanimljivo je da su to u svakom slučaju bile katoličke porodice. Ed i Loren bi se pojavili i uverili ih da je to zaista demonski i da zaista trebaju da koriste svoje katoličke moći egzorcizma, svete vode i tako dalje. Pretvoreni su u demonsku knjigu i tada bi dobili pisca duhova. Sve smicalice bi bile restilizovane i preterane sa sablasnim elementima."
Vanzemajci[edit]
Nikel smatra da su vanzemaljski susreti rezultat pogrešno protumačenih prirodnih pojava, podvala ili mašte nekih ljudi. Da bi objasnio evolutivnu prirodu viđenja vanzemaljaca, Nikel je u emisiji rekao:
"Napravio sam vanzemaljsku hronologiju i uradio svojevrsne crteže različitih vrsta vanzemaljaca po uzoru na Volta Diznija, počev od 1947. godine sa nekim malim zelenim čovečićima i pokazujući maštovitu raznolikost vanzemaljskih vrsta kao na primer dlakavih patuljaka, kiklopske figure i robotske forme. Baš onako kako bi ljudi zamišljali. Ako bih zamolio ljude da zamisle vanzemaljsko stvorenje bilo bi previše različih vrsta. Ali onda, sa slučajem Beti i Barni Hil počeli ste da zamišljate malog čoveka, velike glave, sa jednim okom, ako uđete u prodavnicu igračaka i gledate vanzemaljce zaključićete da je to standardni model. Veoma je verovatno ako bi se život razvio na nekoj drugoj planeti, mnogo ličio na naš. Skloni smo da različite entitete koji nas zanimaju učinimo svojim imidžom. I tako je Bigfut naš veliki, glupi rođak iz prošlosti, a ET je naš futuristički rođak koji dolazi da nas spasi. To su oblici nas. Naravno duhovi su transparentni oblici nas; mi smo anđeli sa krilima, i naravno, vampiri sa stavom."
Članci u časopisima i blogovi[edit]
Nikel je napisao kolumnu "Istražne datoteke" za časopis -{Skeptical Inquirer}-, od 1995. godine često daje doprinos veb sajtu Centra za istagu. Članci koji se odražavaju na opseg Nikelovih interesa i istraživačkih veština su fotografije duhova, reinkarnaciju, vudu, Bigfut, nadrilekarstvo, psihičke prevare i frenologija. U svom članku o Belovoj veštici, Nikel je analizirao sadržaj navodnog Belovog rukopisa radi anahronih referenci i upotrebi reči, upoređujući stilove pisanja Ričarda Vilijamsa Bela originalnog autora i Ingrama, izveštač koji je priču proširio 50 godina kasnije. Nikel zaključuje: "S obzirom na sve ove sličnosti između tekstova, i pored ostalih dokaza, malo se ustručavam da kažem da je Ingram bio autor."
Nikel je pisao za Centar za istragu uključujući "Nikelovi zaključci", napisano sa naglaskom na činjenice iza scenarija. Nikel dodaje kredibilitet zapletu filma o Čarlsu Dikensu, Nevidljiva žena. "Iako se u filmu ne pominje, posthumna potvrda afere stigla je iz Dikensovih pisama. Iako je njegova porodica uništila mnogo pisma, zamaskirani samo uvredljivim odlomcima. Ali taj ogrtač nevidljivosti bio je neefikasan. Dikensovi naučnici obratili su se forenzičarima, koristeći infracrvenu fotografiju za čitanje zatamljenih delova. Pomoću toga oni su potvrdili glasine."
Nagrade[edit]
Nikel je dobio Isak Asimovu nagradu 2004. Godine od strane Američkog udruženja humanista. Pored toga, bio je su-primalac Robert Balesove nagrade za kritičko rasuđivanje 2005. i 2012. godine, nagrađen od strane CSICOP-a, danas poznata kao CSI. Takođe je 2000. godine dobio nagradu za Uglednog Skeptika od strane CSI-a.
Dobio je i nagrade poput nagrade za promociju nauke na popularnim medijima 18. maja 2009.
Oktobra 2011. godine, asterioid 31451 (1999 CE10) je nazvan JoeNickell u njegovu čast od strane njenog pronalazača Džejms E. McGaha.
Bitna dela[edit]
Real-Life X-Files: Investigating the Paranormal
Lake Monster Mysteries: Investigating the World's Most Elusive Creatures
Real or Fake: Studies in Authentication
Tracking The Man-Beasts: Sasquatch, Vampires, Zombies, and More
The Science of Miracles: Investigating the Incredible
Looking for a Miracle: Weeping Icons, Relics, Stigmata, Visions and Healing Cures
The UFO Invasion: The Roswell Incident, Alien Abductions, and Government Coverups
Reference[edit]
- Timothy Davies (April 24, 2002). "Who Was Hannah Crafts?". Salon.com. Archived from the original on October 3, 2013.
- Nickell, Joe. "Literary Detective". www.joenickell.com. Retrieved May 11, 2014.
- Website joenickel.com
- Grabianowski, Ed (August 12, 2011). "Paranormal Investigator Joe Nickell Reveals the Truth Behind Modern Cryptozoological Myths"
- "Skeptic Authors Steven Salzberg and Joe Nickell to Receive Balles Prize in Critical Thinking". Skeptical Inquirer, June 14, 2012.
{{МАТФ32021}}